SRBOBRAN.net Web Portal


http://www.srbobran.org/news/1/5130/alisa-u-zemlji-268-uda/

Verzija za štampu / To Screenview







ALISA U ZEMLJI ČUDA!


Rođena u Srbobranu polovinom prošlog veka, nakon višedecenijskog lutanja po svetu od nedavno svoje utočište je našla u Srbobranu.

Vratila se na izvor, u kuću svoje bake. Skrasila se.

Maja Pavlović je kosmopolita. Živela u Osijeku, Amsterdamu...proputovala sve, Indija, Nemačka, Francuska, Holandija, Amerika...Građanin sveta što bi se reklo. Neobično životno iskustvo, nakupilo se toga i zato je Maja jedna je od onih ambivalentnih ličnosti koje nije lako predstaviti, a koje apsolutno vredi poznavati.

Ali zašto pišemo o njoj?! Povod je vrlo vidljiv i tu pored nas. Kafedžija, naš Božidar Dubačkić, u selu poznatiji kao “Šole”, rešio da promeni izgled Kebidža, da osveži prostor i unese neke nove boje u ambijent jedinog puba u Srbobranu. Od osnivanja zidove ove kultne "kafane" krasili su portreti Džima Morisona, Milana Mladenovića, Dženis Džoplin, koje je naslikao Boris Armuš, akademski slikar. Od skoro na njihovom mestu su slikarski radovi Maje  Pavlović. Odavno je za sebe izabrala umetničko ime Leah. Tako i slike potpisuje. Izložba je u toku.

U Amsterdamu 1989. pored slike na slomljenom televizoru

Iz svake zemlje koju je pohodila, Leah je sa sobom donela po neki utisak koji se odrazio u autentičan umetnički izraz. Čudan je to spoj nečeg običnog, svakidašnjeg i nečeg onostranog, psihodeličnog.

Kaže da je nikad nije mnogo zanimalo da predstavlja stvari onakve kakve jesu, realistički. Više ju je zanimalo da ih predstavi onako kako ih je doživljavala unutar sebe.

U Indiju i Ameriku (Oregon) otišla je iz spiritualnih težnji. U Francusku i Amsterdam radi ljubavi, priča Leah za naš portal. Odasvud je donela paket koji otvara kada seda pred slikarsko platno. Iz tih iskustvenih slika koje je zapisala u svoju memoriju, nastaju njeni slikarski radovi. 

U Zagrebu 1977. nakon koncerta grupe "Buldožer" sa Markom Breceljom

Kao rudar stalno kopajući u tom grotlu sopstvenih emocija pokušava da pronađe odgovore na pitanja koja se sama postavljaju. U tom traganju da sazna šta se to krije “iza vela”, detinji i otvorenog srca – rano je uronila u neobičan svet meditacije i mistične spoznaje. Danas se time manje bavi. Kaže Leah, pravi rad je unutrašnji rad i za to nema pravila, nema prave skripte.

Pored slikarstva, svoje nemire pokušala je da kultiviše na daskama koje život znače. Naša sugrađanka, koja se pre godinu dana "zauvek" usidrila u Srbobranu, bila je glumica i član Engleskog teatra. Pokušala je klasičnu glumu i tu se nije baš snašla – previše toga je u naglasku i srpsko-hrvatski akcenat je predstavljao problem. Umesto toga, više joj je legla improvizacija i u tom duhu protekao je i naš intervju, na koji je došla na rolerima, iako dogodine slavi šestdeseti rođendan.

Leah, kako bi opisala svoju umetnost?

Alice in wonderland! (Alisa u zemlji čuda) Šalim se. Možda, dekorativna - naivna umetnost. Moj tata je bio profesor istorije umetnosti i on ju je prvi tako nazvao. Mislim taj opis i dalje stoji ali svako može to zvati kako želi.

 

Kada si počela da se interesuješ za slikarstvo?

Još kad sam bila jako mala, od osnovne škole. Često bih na času nešto crtala, a profesori bi me opominjali. Posle nekog vremena shvatili su da me to opušta i prosto to prihvatili.

Crtala sam često situacije, npr. volela sam da crtam pijacu. Uvek sam imala oko da vidim šta je drugačije i to bih crtala. Oko za različitost.

 

Koja je tvoja tehnika, šta koristiš od slikarsakog materijala?

Volim tempere i akrilne boje. Uljane sam probala ali mi se nije svidelo. One su više za portrete, pejzaže – a to meni ništa ne leži. Ne kopiram lice koje vidim nego crtam po svom. Volim jake i izražajne nijanse, ne transparentne.

Da li bi se moglo reći da je slikanje konstanta u tvom životu? Kakvu ulogu ono igra u njemu?

I da i ne. Imala sam faze kada mesecima nisam ništa radila, a onda se u meni valjda nešto nakupi i počnem ponovo da slikam. Kao što kaže Fil, jedna moja prijateljica iz Engleske: “You don’t paint until you suffer” (dok ne patiš, ne slikaš).

 

Imala si prilike da izlažeš svoje slike na mnogim mestima, koje ti je baš posebno drago?

To je bila izložba u Amsterdamu. Organizovao ju je jedan čovek, astronaut, koji je bio na mesecu. Nas 50 je izlagalo i svi smo nacrtali po jedan mesec. Kasnije sam sliku poklonila svojoj prijateljici iz Amsterdama Kerol.

 

Proputovala si dosta. Kakav je utisak Indija ostavila na tebe, s obzirom da je za mnoge od nas ona egzotična, nepoznata?               

U Indiji sam bila u Puni, tamo sam išla iz spiritualnih razloga. Znaš, kad ti se nešto desi – onda je to straight. Nema tu sumnje, samo pičiš pravo. Prvi put mi je bilo neverovatno, oduševile su me boje i njihov način života. Tamo sam otišla sa svojom velikom ljubavi, Venuom. Na kraju je on iznajmio skuter i mi smo se vozili po celoj Puni. Tri meseca smo se tako vozili (Glasno se smeje Leah, dok nam ovo priča). Drugi put kada sam posetila Indiju, to više nije bilo to. Komercijalizovalo se, a magija je nestala.

Oregon, USA, Osho's commune 1985.

Bila si sledbenik filozofa i duhovnika Osho-a? Šta sada misliš o tome?

Za mene je Osho prošlost. Uvek sam zahvalna na onom što sam naučila, jer nisu to samo meditacije tipa - sediš i dišeš. Ima dosta toga, razne psihoterapijske seanse, kundalini i sl. Sve sam to radila. U grupi Sanijasini, svi su bili opsednuti tim terapijama. Ja to sad gledam onako... Malo sam ironična prema svemu tome. Ali u vreme dok sam išla na te terapije, to mi je bilo naj naj na svetu – sad to gledam kritički. Sad smatram da ne mora to baš tako, da može i drugačije. No, opet – i to je iskustvo. Da nisam prošla kroz to životno iskustvo, ubeđena sam, život bi mi danas bio neuporedivo teži.

 Čime se sada baviš?

Član sam lokalnog slikarskog udruženja "Art", izlažem povremeno, a eto sada sam izložila  slike u Kebidžu. Svratite da vidite moje slike, uputila je poziv našim posetiocima Leah Pavlović na kraju našeg razgovora.

M.Š.

 




Powered by Koobi:CMS 7.31 © dream4®