Vrh

Tvoja trenutna lokacija:  Index / Info / Info Kategorija / Društvo




ВЕЛИКО ХВАЛА СРБОБРАНЦИМА ЗА СВЕ


Ако волите квизове, ево приче за вас...

Она је Софија Нецин, рођена Танурџић. Живи и ради у Новом Саду, али како сама каже, увек се радо враћа у свој Србобран. Овде је завршила основну школу, потом гимназију, а у Новом Саду правни факултет. Пажњу на себе скренула је својим вишегодишњим успешним наступима у разним квизовима, где је најчешће побеђивала и освајала награде. Последњи наступ имала је на РТС-у у квизу "Лавиринт". Излишно је питање да ли је победила. Оно чиме плени сваки пут кад се појави су њена скромност, љубазност и благост. Упутили смо кратак захтев Соњи и убрзо је стигао позитиван одговор. Интервју са Софијом је испред вас: 

Драга Софија, имамo захтев посетилаца Србобран.нет-а који "морамo" да испоштујемo, а то је да објавимо интервју са тобом. Молио бих те да  изађемо у сусрет твојим и мојим Србобранцима.

- Наравно, за Србобран.нет увек имам времена, и хвала посетиоцима што ми чине ову част.

На којим си све квизовима учествовала?

Из Перлеза са првенства Србије у квизингу....

- Ако се то рачуна, први квиз је био о познавању лика и дела Вука Караџића у трећем разреду основне школе, где сам наступала за екипу „Б“ одељења. Одржавао се уживо у Задружном дому.

Деведесетих су ушли у моду радио-квизови, на локалним станицама. Више су били ствар забаве, него знања и награда. А онда, први прави наступ и пробијање леда на телевизији било је у «ТВ Слагалици» 2001. године. Касније су били многи, да не идем преопширно, навешћу значајније: Милионер, Мозгалице, Високи напон, Велики изазов, Супер геније, Пут око света, Потера, Лавиринт...

Све се то снима на београдским телевизијама; жао ми је што ништа слично није заживело у Новом Саду.


Одакле љубав према квизовима?

- Одмалена сам волела да гледам квиз... Бака Јулкица и ја смо једва чекале четвртак вече и Квискотеку. Журила је да заврши домаће послове до «Скочка», није волела ако неко баш у тих 20 минута дође код нас по млеко (а то се често дешавало). Навијале смо за исте фаворите и уживала је ако одговарам упоредо с њим.


Шта је мотив, да ли је то изазов, радозналост, тежња за трагањем за решењима или је материјална награда?

- Пре свега, уживам у игри питања и одговора, волим када је игра добро осмишљена. Ваљда то не иде и без неке радозналости. Материјална награда јесте подстрек, али она више додаје тежину причи, него што буди адреналин. Било је квизова са симболичним наградама - можда нисам победила, можда сам пружила лошу партију, али ми остану у лепом сећању ако је занимљив концепт.

 Успех у ком квизу би посебно издвојила?

- Најдраже су успомене на «Слагалицу», ватрено крштење и први успех у 27. циклусу. Оверена улазница за свет квиза, а памтићу је и по освојеном летовању на које сам водила друштво. Било је лудо и незаборавно!

Онда, пласман међу 10 најбољих жена на Светском првенству у квизингу. Ово такмичење се организује сваке године широм света, и можемо бити поносни на рејтинг српских квизаша. Тај пласман је накнадно поништен због техничких пропуста у организацији, али сам га већ била прославила, тако да га рачунам у успомене.

«Милионер» на БК телевизији је реализован врхунски, уз најбољи третман такмичара. Вероватно је тако захтевала лиценца. Памтим га по томе што је у кључном моменту у мени превагнуо опрез, и нисам послушала интуицију која ме водила у ризик, право ка врху.


 Да ли се посебно припремаш за учешће?

- Па оно, гледам квиз, хватам атмосферу и финте, па се тако и спремим. Има људи који систематски тренирају, решавају свакодневно сетове питања. Код мене све иде стихијски и у моментима инспирације, немам редовне активности... Ако ту не убрајам кондициона окупљања на новосадским паб-квизовима. Једноставно, не стижем до хобија као некад, у студентским данима. Највише се зато ослањам на «минули рад», на некадашња учења, читања, скитања. Данак томе је што долијам на актуелним питањима (Холивуд ме посебно мучи!).

Често ми је највaжнија припрема да организујем кућу, посао, тако да могу безбрижно провести пар дана у студију. Када коначно седнем у воз за Београд, већ се осећам слободно и победнички.

Из гимназијских дана...

Да ли си савладала неке посебне меморијске технике за брзо присећање у оквиру временског ограничења за давање одговора?

- То је добра идеја, али нисам радила на томе. Немам систем, Бог ми је одмалена дао нешто поузданију меморију и брзо закључивање (па макар и у погрешном смеру!). (смех- прим.аутора)

Да ли мислиш да у твојој личности, а делујеш сабрана, фокусирана, стабилна, лежи тајна твог успеха?

- Не знам колико је до личности... Пре ће бити да је за одсуство треме заслужно рано искуство у медијима. Почела сам као дете на Радио Србобрану, и ту су нам већ као основцима дали прилику да водимо програм уживо, уз сав ризик и грешке које уз то иду.
А ко се ослободи пред микрофоном, камера му дође тек као декор.


Љубав према енигматици?

- И то је бакина заслуга. Откад знам за себе, куповала је енигматске часописе у трафици преко пута Општине, учила ме да решавам разне загонетачке форме. Сећам се, и на дан бакиног одласка, дошла је трафиканткиња која је ту годинама радила и донела јој малу «Еуреку» за последњи пут. После сам, у гимназији, имала срећу да упознам професора Милана Милина, који ме упутио у тајне састављања. Члан сам Енигматског друштва «Ђорђе Натошевић» из Сомбора, које чува живу и топлу успомену на професора Милина. За њих се такмичим и лепо се дружимо у Сомбору, а наступим ту и тамо за ЕК Кикинда, као пријатељ клуба.


Ето, живот је крцат збивањима, увек мало времена, али украдем понеки тренутак за ребус или анаграм. То ми освежи дан као егзотичан зачин.


С обзиром да у квизовима срећемо екипу учесника која се често појављује, да ли би посебно издвојила неког кога цениш?

- Да, има та посебна „каста“ која се одомаћила у квизовима (смех- прим.аутора). Упознала сам изузетне људе, ценим и волим Колета, Славка, Владу, Радована... а од колегиница Софију и Милицу. Има и јачих играча, али ово су ми пријатељи. Има противника који су толико добри, да је чисто задовољство у игри невезано за резултат. Снимања дуго трају, и ми се иза кулиса дружимо, размењујемо новости и цаке.

Има ту и једна тамнија страна, а то је што домаћи квизаши никако да се званично сложе. Било је покушаја да се окупимо у савез који би се залагао за боље услове на телевизијама, већу наплату, званична такмичења, да се утврде неки стандарди, али сујете и препирке су биле јаче. Као да свако квизашко удружење одмах добије своју «опозицију».

Да ли квизове доживљаваш као такмичење са противницима или као такмичење са самом собом?

Са једног давног летовања у Далмацији...

- То је право питање – а кажу, нема слађе победе него над самом собом. Иначе, као да ми више леже појединачни наступи, најјача сам и потпуно растерећена када играм сама. Код екипних такмичења треба додатног труда на уигравању.


О одрастању и младости у Србобрану...

- Рођена сам у србобранском породилишту, одрасла у Србобрану, доживела с њим све оно лепо и моћно што те зарана одреди у дубини душе. Имали смо као деца слободу, какву вршњаци из већих градова нису ни слутила. Сад сам већ дуже у Новом Саду него што сам живела у родном месту, али све је то наблизу... Често се враћам, стварно нешто кликне на своје место кад се на видику јаве два црквена торња.
У Србобрану су ми родитељи, који су ми дали крила за све што ме је у животу интересовало. Ту су пријатељи. Имали смо дивне васпитаче, наставнике, пружили су мојој генерацији одличан темељ за будућа интересовања. Зато велико хвала Србобранцима за све, од критике до подршке! Волим тај трезвен, искрен резон... то ваљда значи да смо своји.



С.Н.


 

Postavio: Srbobran.net dana 2016.03.19   |  Ocena:  

 

 

Glasaj
     


Učitava se...
 Prijavi se
Pretraga

KURSNA LISTA





stampaj | Powered by Koobi:CMS 7.31 © dream4® | Redakcija | Design and Development Edit by: 2N - N.Nenadov | Pratite nas na društvenim mrežama