Vrh

Tvoja trenutna lokacija:  Index / Info / Info Kategorija / Kultura




Лукић примио Ленкин прстен


Уручена награда "Ленкин прстен".

Трећи лауреат ове књижевне награде, одлуком стручног жирија, постао је Александар Лукић за песму "Несталне уобразиље - русaље". Награду је свечано уручио председник општине Србобран Бранко Гајин. Гост вечери био је глумац Петар Краљ који је говорио стихове песме Лазе Костића, Санта Мариа Дела Салуте.


Петар Краљ


photo: srbobran.rs

 


Образложење одлуке председника жирија
 

ПЕСМА ОБРЕДНЕ СВЕТЛОСТИ

 
  По предању Русалке, или у преименованом песничком обрађању њима – Русаље, оне исте водене виле из народних вереовања словенских народа, вечито су младе и лепе жене са дугим расплетеним риђим косама спуштеним низ тела напетих мушких погледа. Жене – Метафоре – гошће многих поезија, које својом несталношћу, хесеовски наводе на лирску причу о тужном смислу живота усамљеника. На онај притајено могући разглављени склад, или ничеовски обрнути ЦРТЕЖ акта жудње, чак и у својој измаштаности, неретко помешан са покретљивим зрнцима несмисла и сете. Са зрнцима, која се у песку поезије, и њеном метафорском преступништву, смењују разменама личних умањења и повећавања расположења слике, зависно од скале тонова : природе, вере, језика, знаковља, гена и предзнака карактера онога што човека носи. У себи, и по себи, у заслепљујућу површним и лажним победама над пролазношћу... Како у романима сна, тако и на сцени предиката ружно превртљиве јаве... Насељених допунама и препунама илузија. Најчешћеокошталих у страху од вирова непредвидивих река и мистичних језера људске душе. И њене непресушне потребе за : емоционалним, естетичким, етичким и егзистенцијално-онтолошким одразом фигуре љубави. Која својом суштом, више од свих других : повода, вибрација и стања, повезује : филозофију и поезију, Стари и Нови завет, појам и метафору, машту и мит, импресионизам и експресионизам осећања, звезде и наше биће. Време, које нас живи, односи и спушта из једну у другу провалију оквира.
  Песмом НЕСТАЛНЕ УОБРАЗИЉЕ – РУСАЉЕ Александар Лукић је на волшебан начин у њој препевао, написао, компоновао и насликао несталну разлику између живљења и писања. Разлику у којој су се сакриле те НЕСТАЛНЕ УОБРАЗИЉЕ – РУСАЉЕ, које му се подаваху у сновима. И у њима их несебично љубио гушећи се од њихових имагинарних пољубаца, онако, како је можда и недоречени Лаза Костић, цвилео у крвавим плућним  крилима извађеним из белих груди Русаље Ленке. Али, зашто тај толико жуђени љубавни чин приписивати Александру Лукићу и Лази Костићу, када он у својој општости припада само надахнућу песника – свиклог да усред појединачне емоционалне напетости, машта о белим доколеницама на листовима гиздавих Русаља са напућеним уснама. И жаром, који трепери у густој обредној светлости јутра. Из које нема изласка, нити је иком дозвољено да се из ње покаже после свог сна. Она, та иста обредница убија наивне преступнике. И лишава сваког тријумфализма. Магде и макако покушали да га оденемо у зелене хаљине тих НЕСТАЛИХ ЖЕНА. Из снова сањаревог тела које није намењено за његов гроб. Безобзира колико и ти гробови са Русаљама колају светом. У њиховим заверама и преварама са патуљцима. Са наличјем онога што је некда сањар био. Са свиралама, мистријма и местеријама у пећини при запаљеним свећама. И објавама из своје смрти. Из крхотина смисла помешаног са покретљивим  зрнцима несмисла љубави, сете и самоће. Међу годишњим добима која се такмиче за титулу најрадоснијег празника у Хомољу. А Русаље, као метафоричке преступнице живе и не умиру у недостижности тог несталног краљевства лепоте: љубави жење и просидбе тог највишег смисла. Духа и сваке његове бесмислене авантуре у непокоравању заносу обредном светлошћу.
  Тумачења поезије увек су била опасни преступи, језички безизлаз, ако у њима и њиховим, често бестидним текстовима, не проговори сама песма. Њен поетски моменат, али и предмет, говор и искуство дионизијске филозофије животне радости с којом је Александар Лукић у својим несталним Русаљама поставио високо комплексно питање о љубави. У сјајно оркестрираном лирском тексту сачињеног са мајсторством самосвојног песничког сензибилитета, са песничком техником и знањем без које нема ниједне формалне реализације дела, а која одликује само праве лирике, Александар Лукић је изнедрио и прстеновао сјајну песму. Отуда и недвосмислено признање које је добио за њу, са гравуром Ленкиног имена.

Зоран М. Мандић, председник жирија

    
 

НЕСТАЛНЕ УОБРАЗИЉЕ – РУСАЉЕ

Где су се сакриле те жене
које ми се подаваху у сновима,
куд су утекле сад, оне, драге диве
које сам несебично љубио гушећи се
од пољубаца у сновима на тренутке,
зар нестадоше моје несталне уобразиље
негданих ноћи тек тако?

Остадоше ми само крвава плућна крила
извађена из њихових груди –
висе у мојим шакама крта и нестална
осипају се кроз прсте из дана у дан.

Моје гиздаве Русаље са уснама напућеним,
и белим доколеницама на листовима
остало ми је да маштам
о вама, но, и тоје нешто.

Пре но вас убије светлост. Густа обредна
светлост јутра у вишњику. Не дозвољавајући
да ми се покажете после сна

Где сте сад лепе нестале,
одевене у хаљине зелене леске,
моје тело није намењено
за ваше гробове.

Можда Русаље колају светом,
преварим се и помислим понекад,
да би ме варале са патуљцима,
са наличјем оног што сам некад био,
мистрија или мистерија
у пећини при запаљеним свећама.

Русаље су ми долазиле у снове
са бушенима – свиралама
од сирове коре липе. У време кад је цветала зова,
жалостиле су нечије судбине.
Да би затим одбациле свирале
и као уплашене свраке навалиле на мене.
Можда су се то само оне
објавиле из своје смрти
жељне за драганом,
за бујањем пролећа жељне,
од свих годишњих доба
најрадоснијим празником у Хомољу.

Ја знам да су свратиле у пуст крај
мојих снова, љубави жељне,
спремне на просидбу. Куд нестадоше, оне?


Александар Лукић



 

Postavio: Srbobran.net dana 2008.11.21

 

 

Glasaj
     


Učitava se...
 Prijavi se
Pretraga

KURSNA LISTA





stampaj | Powered by Koobi:CMS 7.31 © dream4® | Redakcija | Design and Development Edit by: 2N - N.Nenadov | Pratite nas na drutvenim mreama